“ Kada je prohodao ?“ , pita me pedijatar. Ja odgovaram na pitanje, za kojim ide sledeće: „Koliko zna reči, od toga koliko smislenih?“, nesigurno prebrojavam. “ Da li pokazuje prstom na predmete?“, odgovaram „Ne“. „Da li se odaziva na svoje ime?“, opet dajem isti odgovor. „Da li maše?“, opet odgovaram odrečno. „Da li uspostavlja kontakt pogledom“ – „Ne“. „Da li reaguje na vas kada uđete u prostoriju, ili vas traži kada je napustite?“, ja kažem: „Ne“. „Da li ima igračku kojom je neobično mnogo preokupiran?“, –„Da“. „Da li vas vodi za ruku do predmeta koji želi da mu dodate?“– „Da“. „Da li neobično mnogo vremena provodi sam, zaokupljen slaganjem predmeta u vis ili nizanjem istih?“ Ja: „Da“. „Da li bira jednoličnu hranu?“, moj odgovor je opet potvrdan…
Pitanja se nižu, jasna i konkretna na koje lako mogu da odgovorim sa Da ili Ne. I sama shvatam da, sve što me pita, daje za odgovor da moj dvoipogodišnji sin ima veliki broj elemenata autizma.
U neverici sam, dobijam učestale mini napade panike, a onda mi se desi prihvatanje činjenice da, ako je suđeno da moj sin ima neku dijagnozu, onda neka to bude Autizam, nije smrtonosno.
Najviše me je „podigla“ rečenica koja mi je upućena: „Ako je suđeno da ovo dete ima autizam, onda je srećno jer si mu baš ti majka.“
Krećemo u vrtoglavu trku sa vremenom. Cela porodica je uključena i baka i deke. Ogroman nalet energije, moć, upornost, snaga i nada i verovanje da će sve biti u redu. A onda dođem s posla i dozivam ga , a on ne reaguje na moj glas. Ne reaguje na moje pozive, čak ni posle celodnevne odvojenosti od mene. Tup bol u stomaku i grozan osećaj da nema pomaka, nema boljitka, tapkamo u mestu…
Zakazujem preglede kod svih stručnjaka za koje smo čuli,a kod svakog od njih se čeka na pregled po nekoliko meseci. Lekari savetuju tri logopedska tretmana nedeljno, a kažu da mogu da ponude jedan tretman mesečno!!?? Tu su pregledi neurologa, neuropsihijatra, oligofrenologa, logopeda defektologa, otorinolaringologa..onoga – ovoga… I na svaki pregled se čeka, a ne želim da čujem mišljenje samo jednog stručnjaka, te pokušavam da zakažem preglede u svim mogućim ustanovama. Tu je i informisanje preko interneta, pretrage na raznim portalima, zajednicama, forumima, razni kontakti, prenatrpanost različitim savetima, opšta pogubljenost i nesigurnost u to šta je najpametnije za učiniti. Od bapskih saveta do poslednje reči medicine… Hronično sam neispavana i neprestano se preispitujem gde sam pogrešila i ima li ispravke.
Sa sinom odlazim na dvonedeljno ispitivanje u „Institut za neurologiju i neuropsihijatriju“ u Dr Subotića u Beogradu. Tu dobijamo dijagnozu F84 in obs (Autizam). Zatim u Institutu za mentalno zdravlje u Palmotićevoj ulici, želim da čujem mišljenje još jednog stručnjaka, ali i to traje, opet milion istih pitanja, posmatranja i psihijatrijske procene… Rasipanje energije, shvatam, maltretiranje deteta koje dobija panični strah od belog mantila. I kažem sebi, da neću više da tražim dijagnozu, okrećem se samo onome što detetu može da pomogne.
Krećemo na udarne logopedske tretmane, kuvamo zajedno, šetamo zajedno, spavamo zajedno. Sve što radimo pričamo o tome. Oponašamo sve zvuke koji nas okružuju: cvrkut ptica, lajanje, zvuk automobila, tresak vrata, fijuk vetra… Obuvamo čizmice za gackanje po baricama i radujemo se kiši, pevamo, sankamo se, plešemo, crtamo, penjemo se na drvo, mirišemo cveće, trčimo uz vetar…
Znate, nikada neću zaboraviti, kada sam se vratila sa posla , a on mi je prišao i PRVI PUT zagrlio i poljubio! Kada smo uspeli da ostvarimo taj kontakt, tu prisnost, tu vezu! Sećam se pogleda koji smo razmenili moj suprug i ja u tom trenutku. Pamtim tu sreću i bol, olakšanje i nevericu, u jednom pogledu, razmenjenom preko dečjeg ramena.
Pa sledećih dana: reči se pojavljuju jedna za drugom, pa se ponove, pa ne prestaju i tu su nove svakodnevno, a one već naučene se koriste…. Smeje se, raduje se sestrama, iskazuje osećanja, trči u zagrljaj… Više se ne razlikuje od svojih vršnjaka.
Lekari greše i čuda se dešavaju, a ja ne znam šta se od ta dva, desilo u našem slučaju.
Lidija Bizic 