Ogromna greška roditelja u vaspitavanju dece je model vaspitanja u kom je detetu oduzeto pravo da kaže „Ne“ ili „Neću“. Zamislite dete kome je zabranjeno reći „Ne“ ili „Neću“ kod kuće, svom roditelju. Kako će to dete imati dovoljno samopouzdanja da se suprotstavi nekome van kuće?

Ti roditelji su ponosni na svoje dobro i poslušno dete, nesvesni da su takvom vrstom vaspitavanja slomili duh i volju deteta, i napravili ga uplašenim i nesigurnim. To dete je potpuno pogrešno naučeno da će svojim protivljenjem pokazati nepoštovanje.

Odnos koji se u najranijem detinjstvu formira između roditelja i deteta utiče na celokupni emocionalni razvoj deteta. Iskustva iz tog perioda utiču na naše buduće veze i oni su model za stvaranje budućih odnosa.

Dete kome je zabranjeno da kaže „Ne“ ili „Neću“ raste u osobu koja se povinuje tuđim prohtevima, plašeći se da se usprotivi. To je nesamostalna, prilagodljiva i popustljiva osoba, a samim tim i nezadovoljna. Takva osoba nema hrabrost da se zauzme za sebe, da iznese svoj stav. Naučila je da se potčinjava u strahu od tuđeg mišljenja.

Boravak u prirodi ima ogromne dobrobiti za psihofizički razvoj i zdravlje deteta.

Priroda nudi bezbroj opcija za igru. Tu deca mogu da viču, trče, pre/skaču, da se kotrljaju, penju i rade sve ono što im nije dozvoljeno u zatvorenim prostorima.

Mnoge studije su pokazale da ovakve aktivnosti smiruju decu koja su hiperaktivna ili imaju poremećaj pažnje.

• deca su napolju mnogo aktivnija, pa samim tim troše više kalorija i pospešuju kondiciju

• smanjuje se i eliminiše asocijalno ponašanje: nasilje, maltretiranje, vandalizam.

• razvija se kreativnost, poboljšavaju motoričke veštine, ravnotežu i koordinaciju

• kontakt sa prirodom razvija maštu i radoznalost i utiče na bolji razvoj govora

• deca sa ADHD sindromom imaju višak noradrenalina i adrenalina. Ti se hormoni u opštoj populaciji luče kada je osoba pod stresom. Iz toga se može zaključiti da su hiperaktivna deca konstantno pod stresom, a lakše se oslobađaju viška ovih hormona fizičkom aktivnošću u prirodi.

• deca sa ADHD se mnogo lakše skoncentrišu nakon kontakta sa prirodom

• umereno izlaganje suncu je najvažniji način obezbeđenja adekvatnih količina vitamina D, koji je izuzetno važan za jačanje imunog sistema. Deficit vitamina D kod dece može uzrokovati rahitis

• deca koja provode manje vremena napolju češće imaju probleme sa vidom

Da li ste znali da se već nakon 10 minuta aktivno provedenih u prirodi, smanjuje oslobađanje kortizola (hormon stresa) i povećavaju se serotonin i dopamin (hormoni sreće) ?

Čuvajte prirodu i tome učite svoju decu, jer ne zaboravite:

Već od najranijeg perioda roditelji postavljaju decu pred ekrane: TV ekran, lap top ili PC, tablet, mobilni telefon. Da bi ih brže uspavali, više nahranili, lakše umirili, zamajali…

Sadržaj sa ekrana isključuje interakciju, detetu je sve servirano i ono ne mora da učini ništa, sve je šareno, puno boje i zvuka, slike se same smenjuju, i upravo je to ono što decu zaokupi. Mala deca imaju kratkoročnu pažnju i zato su potrebne česte promene da bi zadržali svoju pažnju na nečemu, shvatate da se to dešava na ekranima koji ih tako praktično zarobe i štetno utiču na celokupan razvoj deteta.

Dete se izoluje iz okoline i s vremenom to dete postaje nezainteresovano za dešavanja oko sebe, prestaje da se odaziva na ime, dobija različite simptome koji se u mnogome poklapaju sa simptomima autizma. Dete je zainteresovano samo za ekran i ne oseća potrebu da upoznaje svet oko sebe, nije zainteresovano čak ni da se kreće, otud zastoj u razvoju govora, u sazrevanju, ne uspostavljaju kontakt očima, ne gledaju u osobe koje im se obraćaju, ne gledaju u predmet koji im se pokazuje, ne odaziva se na ime, ne obraća nikakvu pažnju na roditelje, braću, sestre, ne pokazuje prstom, ne jede samostalno, ima problem sa spavanjem…

Neretko se dešava da dete progovori na engleskom jeziku, međutim, ono to čini mehanički i bez razumevanja, to su najčešće eholalije t.j. ponavljanje pesmica ili imitiranje zvukova likova iz crtanih filmova. Ta deca razvijaju svoj unutrašnji svet potpuno nezavisan od našeg stvarnog sveta i postaju „sanjari“.

Iz spoljašnjeg sveta najčešće niko ne može dopreti do njih, eventualno odaberu neku igračku ili predmet za koji se vežu i sa kojim se najčešće igraju nefunkcionalno (neprestano vrte točak autića, stiskaju parče tkanine, pertlicu i sl…)

Nemojte se plašiti da se uhvatite u koštac sa ovakvim stanjem Vašeg deteta. Prvo što treba da se uradi je da se detetu apsolutno ukinu svi ekrani. Koliko god to izgledalo nemoguće, jer dete burno reaguje kada mu oduzmete, baca se, vrišti.. Ne odustajte! Odlazak kod pedijatra, dečijeg psihologa pa i psihijatra je sled stvari koje Vam preporučujem. Oni će dalje sigurno da Vas upute na logopeda, koji je veoma značajna karika u ovom lancu koji treba Vaše dete da iščupa iz tog zatvorenog sveta. I nije nemoguće pobediti, uz logopedske tretmane, boravak u vrtiću koji je veoma bitan za razvoj detetove socijalizacije, boravak u prirodi, kao i svakodnevni rad kod kuće, vaše dete može dostići razvoj svojih vršnjaka i nadoknaditi propušteno.

Novo jutro. Molim se da su tu… I molim se da nisu tu.

Košava raznosi lišće i kese i kroz tople jakne hladnoću do kostiju tera. Mimoilazim se sa (s)umornim bezvoljnim licima i ulazim u podzemni prolaz. Tu su.

Srećna sam što ih ponovo vidim… Tužna sam što ih ponovo vidim.

Na prljavom betonu odnekud dovučen mali dušek iz dečjeg krevetića. Na njemu njih dvojica. Skupljeni. Svojim sićušnim telima greju jedan drugog. Stariji je smeđokos, mlađi je plavušan. Prsti mi teško prolaze kroz grubu predugo neopranu dečju kosu.

Pokrivam ih, uvijam, tepam. Spuštam između njih topao doručak kupljen u obližnjoj pekari i obećavam da ću i sutra doći. Ne čuju me. Spavaju. Nikada me videli nisu. A meni, otkad sam ih prvi put ugledala, samo su oni pred očima. Još čujem mlečne zubiće kako cvokoću na uličnoj hladnoći.

Deca ulice. Ničija deca.

Tog sam leta sticajem čudnih okolnosti dospela na Rajac gde se organizovala kosidba i ogroman vašar. A na tom vašaru glavna atrakcija je bio ringišpil visok k’o Avalski toranj.

Ubede me ludaci da sednem na ringišpil, a ja sam od onih kojima je muka i kad liftom ide 2 sprata. U ta mlada vremena imala sam 47 kilograma telesne mase, što je bilo taman zgodno da me bacaju da uhvatim gumenu ćurku. Ko uhvati ćurku dobija glavnu nagradu (verovatno celodnevno besplatno vrtenje na ringišpilu).

Olakšavajuća okolnost bi bila bar to da sam znala pravila igre i razumela zašto se svi hvataju za moju ljuljaška i bacaju me. Ja se samo sećam vrhova krošnji, neba, kako sam umirala tamo gore i oživljavala da bih ponovo umirala. Ne sećam se koliko je trajala ta moja agonija, samo znam da posle svega, sat vremena nisam mogla ravno da hodam od vrtoglavice.

E, danas sam imala potpuno isti osećaj kada sam naglo ustala iz kreveta.Godine, šta li je…?

Gospodin Jul! Vreo i veseo! Obećava luuuude provode, dugačke dane i uzbudljive noći. Neodoljiv u svoj svojoj egzotici.

On zasigurno donosi brze letnje hitove uz koje nema stajanja. Donosi ludu letnju avanturu. Provoza te u kabrioletu, zanese svojim čarima i dok se okreneš, on je već nestao.

Mesec koji traje 31. dan, a najbrže prođe.

Gospodin Jun. Svi ga vole! Miriše na leto! Sa njim je sve lakše.

Dolazi opušteno, neko bi rekao neprimetno. Polako širi svoju toplotu oko sebe.

Obećava nezaboravno leto. Voli bose devojke u šarenim haljinama. Najavljuje brze letnje hitove, ali se zadržava na laganim baladama za ples i sanjarenja.

Deca poželela sarmice od zelja, ja sva srećna što su poželela nešto zdravo.
U naletu euforične sreće opustošim sve tezge lokalnih pre/prodavaca zelja. Dovukla količinu, kao farmu zečeva da imam. Ostavila sve za jutros da pripremim i zavijem.

Ustala zorom, puna elana. Čistim zelje, perem, sortiram list po list. Pupak mi za sudoperu srast’o, a kraj ovom crnačkom poslu ne vidim.
Tačno počinjem da verujem da su deca samo htela da me zamajavaju ovom besmislenošću.
Ja drugo objašnjenje nemam. 😞

Sat drugi kako se zamajavam sa lišćem koje gledam kao ljutog neprijatelja. Oprani svi listovi, posušeni i uredno naslagani da u njih umotam dinstano meso.

A meso lepo, brižljivo birala najlepši komad od buta. Birala k’o zeta da biram, sva neodlučnost jedne domaćice sručila se preko vitrine u onoj mesari. Zamolila mesara da dva put samelje, on sav srećan bio kad je video da je najteži deo posla obavljen i da će me se konačno rešiti.
Uvijam sarmice, ono lišće ne sluša. Ja uvijam, ono se odvija. Ja uvijam, ono se odvija.

Gledam one listove, pa se mislim šta mi pre/prodavci uvališe. Sećam kako sam k’o mlađana kuvarica, nekad to za čas završavala. Motam, psujem, razbudih sve ukućane gunđanjem. Odvija se je-bo-te, živce mi razvaljuje. I pomislim, pametniji popušta! Dovatim sve one listove, iscepam ih sa zadovoljstvom kao đak prvak list neuspešno urađenog zadatka. Uzmem i složim sve kao musaku.

Ubacila u rernu i ako još nije ni blizu vreme za ručak. Sve mislim, kako me je krenulo, bolje da imam vremena nešto drugo za ručak da pripremim. 💚

Ustala u 6h. Baš lepo jutro, ja puna energije. Uzmem da ribačim kupatilo, pa ću posle jutarnje vežbe, kaficu, budim muža i dečicu i tako redom u dnevne rituale.

Nadišem se domestosa i sone kiseline, po kući idem ko hodač po žici, sve vidim duplo. Ostavim tako malo da odstoji, pa ću kasnije da isperem. Napijem se vode, umijem se, dođem sebi. Reko’ ‘aj’ u međuvremenu da sredim ormar najmlađeg deteta. Više ne znam šta ima da obuče. Puna entuzijazma izbacim svu garderobu iz ormara. Vidim ima baš dosta stvari koje su mu male, to ću da spakujem pa da dam nekom.

Počnem da tražim odgovarajuću kesu, nema pa nema. Zavučem ruku u skriveni budžak, gde kao iskusni pasionirani sakupljač kesa štekujem iste. I šta napipam? Vagu! U super, godinama se nisam merila, aj’ baš da vidim koliko imam kila. Stanem na vagu, ona ne radi. Pogledam i shvatim da treba baterije da joj zamenim. One AAA size.

Tražim baterije po kući, znam da sam ceo paketić baš tih kupila, a njih nema pa nema. Ma kako ničeg nema onda kad mi treba?!! Do’vatim daljinski i izvadim baterije iz njega. Super, to su baš te koje mi trebaju.

Vraćam se do vage, okrećem je. Treba mi zvezdasti šrafciger da bih skinula zaštitni poklopac sa baterija. Traži zvezdasti šrafciger.

Nađem komplet imbus ključeva, glinericu, klešta, zarđali ekser… A-ha, evo ga i zvezdasti šrafciger. Počnem da odvrćem, nešto neće. Zapnem ja malo jače, kad ono ‘oće. Kvrc! Šta je bilo? Ja odvrnula plastiku koja drži postolje vage, poklopac za baterije se skida pritiskom na neko dugmence.

A budale i usranog jutra! Noge mi utrnule klečeći, ustajem pa da lepo zavrnem postolje kako je bilo. Ciiiiing! Šta je sad? Otkotrljao se šrafčić, koji sam odvrnula. Saginji se gledaj, traži, nema pa nema.

Ostavljam vagu, idem da pristavim kafu, ne vredi više ovako . Pristavim vodu, vraćam se da prekopam budžak ne bih li našla onu kesu koja mi treba, valja onu garderobu rasortirati i složiti. Aaaa! Šta je sad to? Stala na šrafčić koji mi se malo čas otkotrljao.

Trljam bolno stopalo, i polako odćopam da zavrnem taj prokleti šraf. Sve uspešno uradim, prebrišem prašinu sa vage, tražim odgovarajuće mesto gde će vaga stajati da bude pri ruci. Ali aj’ prvo da se izmerim, pa nisam se merila sto godina. Svečano položim vagu na pod, stajem na nju. Majko mila! Maaaaajkoooo miiiilaaaaa! Šta je ovo, kakve su ovo cifre? Ma nemoguće. Siđem, pa ‘aj’ još jednom. Ma to je to, nema šta. Namrštena uzimam vagu i šibnem je nazad u onaj budžak.

A da, kafa! Odem da je zakuvam, voda izvrila.

Uđem u kupatilo da se duboko nadišem domestosa i sone kiseline. ‘Bem ti jutro!

Ima tu jedna žena kojoj godine, tri porođaja i razne životne teškoće ne mogu ništa.

Na pragu pete decenije svakodnevno trenira prešavši preko 600 stepenika u cugu. Kada pravi kolače ne izbacuje decu iz kuće nego zove i njihove drugare, pa im priredi nesvakidašnje druženje isprobavajući recepte. Kada je ostala bez posla počela je da radi honorarno. Ne libi se da vikendom dodatno zarađuje čisteći tuđe stanove i ako joj ljudi u neverici pruže krpu kada dođe na dogovoreni posao.

Ta žena je nasmejana i sasvim dovoljno često nadrndana, čisto da ljudi ne pomisle da je luda. Kad drekne i komšijski psi utihnu, ali kad ti tepa, taj glas miluje dušu i onom do tebe. Kad opsuje, to bude tako sočno da se postidi i onaj što ne razume srpski, ali isto tako treba da prođe dosta vremena da bi se nekom kome persira, obratila sa Ti.

Nju vole i ne vole iz istog razloga: zbog te jake harizme i iritirajuće pobedničkog stava prema svakoj prepreci. Pa kažu, lako je njoj, vidi kako izgleda, a ne znaju da 3 puta je, posle svake trudnoće,“skidala“ po 25 kg treninzima u kućnim uslovima i vojničkom disiplinom, sve dok ne vrati telo u devojačke farmerke.

Kad padne noć, ona ima rame gde se šćućuri da smiri nemir u duši koji joj se preko dana na licu ne vidi.
To je tajna takvih žena. Vole i voljene su.