Kao uspomenu na mali dućan, koji je mirisao na svež hleb i dragu prodavačicu sa čestim narodnim imenom poput Dragica, Radica ili tako nešto, pamtim dan kada sam kao šestogodišnjakinja ušla u taj isti dućan i tražila da mi iseče 1000 grama šunke.

A šta zna dete šta je 100 a šta 1000, sve su mi to bili veliki brojevi. Kaže ona: „Idi kući, pitaj mamu još jednom.“ Mene mrzelo pa izašla iz radnjice, sačekala malo i vratila se pa ponovila isto. 

Tad nije bilo mesoreznice u dućanima, nego je prodavačica prerađevine sama sekla nožem i pakovala u masan papir….i bila je ona ogromna stara glasna kasa, na kojoj je prodavačica, nakon nedelju dana rada, imala jači biceps od majstora na mešalici.

Zasukla ona rukave, seče onu šunku, na oči ne vidi… Seče šunku, oštri nož, pa nastavlja da seče…

Došlo vreme da se plati, ja nemam dovoljno novca. U očima joj vidim kako shvata da se nisam vratila kući kad mi je rekla. Porasle joj zenice, raširile nozdrve i postaje jasno i meni i njoj da je sad najvažnije da trčim brzo…najbrže do tad.

Fascinantno je to koliko stranac može da nam postane blizak, a opet kako bližnji (p)ostaje potpuni stranac.

Još fascinantnija je težnja da zadržimo ljude koji žele da odu, a ne shvatamo kako je lep taj oslobađajući osećaj kada se raščisti gužva, od koje se ne vidi ko je ko i ko smo mi kada smo sa nekim. ♡

Brojač sam. 

Brojim korake, stepenike, štipaljke, ulične svetiljke, dane do plate, cvetove na stabljici, masline na pizzi, ugašene cigarete u piksli, dugmiće svojih sagovornika, knjige na policama…

Samo ne brojim kusur i uvek me zajebu.

A kad vam loše krene u životu, samo sedite ispred frižidera, desnim kolenom pridržavajte vrata frižidera da se ne zatvore dok najvećom kašikom kusate tortu direkt iz njega. Biće vam toliko muka da ćete na sve druge probleme zaboraviti. Tako ja dve večeri za redom…

Više me ne brine što zaboravljam da zaključam kuću, otkad redovno pokušavam da otključam tuđe automobile , misleći da je moj.

📘📚📔📐📏✏️📝☢️☢️☢️🤢
Najstarijem detetu objašnjavam matematiku,crtam, pišem… Pokazujem joj izračunavanje površine i obima pravougaonika.

Kao primer uzimam radni sto, pa npr. prozor…. Pa sve to lepo , pa figurativno, simbolično i uz glumu, dok penim kao epileptičan napad da sam dobila.

Njoj se šire zenice i skupljaju vidici . . . a onda izgovara: „Mama je l su dinosaurusi postojali pre, posle ili u isto vreme kada i Adam i Eva?“ 

Pa htedoh da priupitam, ima li neko od vas bromazepam viška…

I tako dok grickam neke grisinice i zalivam ih sokićem, setih se jedne situacije sa posla:

Ulazim u kancelariju i zatičem koleginicu kako kopa nešto po papirima, a tu je i klijent. Na stolu kesa sa kojekakvim sokićima, slatkišima…

Koleginica kaže : „Ovo je gospodin doneo za nas „.

JA ljubazno: „Jao, hvala, ali znate, pa niste trebali…bla…BLA..bla..BLA..bla…“

KOLEGINICA: “ Lidija, ne taj gospodin!“ .

Ja tražim gde ima mišja rupa da odem, da pobegnem, da me nema, u zemlju da propadnem , il’ da umerem , il’ bilo kako da nestanem i da prestane taj osećaj nelagode… 

Odlazi klijent iz kancelarije, koleginica se smeje, ja i dalje tražim mišju rupu…

Vraća se čovek, nosi još veću kesu od kese njegovog prethodnika…

Ja sklopih ruke, podigoh glavu i pomolih se Bogu da se odvali neonka sa plafona i da me usmrti istog trenutka.

Ne znam kako je kod vas, ali ova moja deca vikendom dobiju takav apetit, da ja ceo dan provedem ispred šporeta i samo iznosim na sto… 

Sad hoće da idu napolje. „E pa ne može! Taman vas nahranih, a vi bi da jurcate energiju da trošite. Svi na pod i bez suvišnih pokreta!“