📘📚📔📐📏✏️📝☢️☢️☢️🤢
Najstarijem detetu objašnjavam matematiku,crtam, pišem… Pokazujem joj izračunavanje površine i obima pravougaonika.
Kao primer uzimam radni sto, pa npr. prozor…. Pa sve to lepo , pa figurativno, simbolično i uz glumu, dok penim kao epileptičan napad da sam dobila.
Njoj se šire zenice i skupljaju vidici . . . a onda izgovara: „Mama je l su dinosaurusi postojali pre, posle ili u isto vreme kada i Adam i Eva?“
Pa htedoh da priupitam, ima li neko od vas bromazepam viška…
Ulazim u kancelariju i zatičem koleginicu kako kopa nešto po papirima, a tu je i klijent. Na stolu kesa sa kojekakvim sokićima, slatkišima…
Koleginica kaže : „Ovo je gospodin doneo za nas „.
JA ljubazno: „Jao, hvala, ali znate, pa niste trebali…bla…BLA..bla..BLA..bla…“
KOLEGINICA: “ Lidija, ne taj gospodin!“ .
Ja tražim gde ima mišja rupa da odem, da pobegnem, da me nema, u zemlju da propadnem , il’ da umerem , il’ bilo kako da nestanem i da prestane taj osećaj nelagode…
Odlazi klijent iz kancelarije, koleginica se smeje, ja i dalje tražim mišju rupu…
Vraća se čovek, nosi još veću kesu od kese njegovog prethodnika…
Ja sklopih ruke, podigoh glavu i pomolih se Bogu da se odvali neonka sa plafona i da me usmrti istog trenutka.
Lidija Bizic 