Jer, ako ti je jedan deda bio obućar, a drugi vlasnik kafane, unuka može da napravi jedino obuću za neki dobar tulum … Onda to izgleda ovako! Upravo ih završila !!!

Kapija nas čuva, pazi, skriva. Ona nas čak, na neki način i predstavlja. Dođe mu nešto kao slika u ličnoj karti naše kuće. Jer, već po kapiji može se naslutiti kakav (ne)red vlada u kući.

Ona je granica između ulice i dvorišta, između (na)stranog i domaćeg. Tu se ljudi dočekuju, i ispraćaju, a neretko bude i mesto gde naslonjen najslađe počavrljaš sa komšilukom.

Ispraćanje gostiju je posebna priča, jer čak i oni koji nemaju vremena za šoljicu kafe, baš tu razvežu jezik, sete se nečeg što vam nisu rekli, čude se kako ne znate to i to…tu se zaustavlja sat i počinju reke razgovora.

Pred kapijom se kaže ono što nije moglo pred decom ili mužem i kojekakvih se priča ona naslušala. Ne postoji mesto, budžak, kuloar, koji je čuo više abrova, nego kapija. Ne zna ni jedan ćošak, kafić, ni kućni kutak toliko poverljivih priča kao kapija. Kada bi kapija progovorila o onome čega se naslušala, svi bi(smo) zaćutali.

Zato čuvajte kapije vaše, lickajte ih i nikako ne podmazujte. Neka vam škripom najave nenajavljene goste. 

Neki imaju podrum, neki tavan. Mi imamo šupu.

Trudimo se da spolja ne izgleda tako. Jes’ malo iskrivljena, al prefarbana je u roze i okačeni su neki andrmoljci i đinđule po njoj. Na nju su zakucane moje alatkice za baštu, obešena neka saksija cveća kojoj još nisam pronašla konačno mesto.

Napravila sam ugodan kutak, tik uz nju. Na staroj drvenoj klupi, naslonjena su slova koja ispisuju reč LJUBAV i divan, meni omiljeni, beli starinski set za sedenje, od kovanog gvožđa. To mesto obožavam.

A unutra, vreme stalo. Isto je i kad tražim nešto. To prekopavam one starudije, kofere, kutije, džakove. Zaboravim što sam ušla. Uvek nađem nešto staro/novo, što me obraduje, iznenadi, probudi uspomene.

U njoj imamo i jedan prastari radio sa kog slušamo muziku u dvorištu. A namešten je još pre nekoliko godina na jednu radio stanicu, na kojoj puštaju dobru staru muziku.

I bile su mi ćerke sasvim male kada su, na zaprepašćenje okoline, znale zavidan broj starih kvalitetnih pesama. Na pitanje gde su čule tu staru pesmu, u glas su odgovarale zbunjenim ljudima: „U šupi!“

Porodične odlaske u restoran, uglavnom pamtim po vrtoglavici i izgladnelosti. Dok konobar donese porudžbinu, ja se najedem onog ‘leba iz korpice, koji vam iznesu sat vremena pre jela.

Nekako mi je posebno ovo jutro, a poseban je i datum. Tera na razmišljanje kako bi se danas vodio razgovor između mene i meni drage osobe, koje više nema. Pomisao na to, nanese mi setan osmeh na lice. 
Uživajte sa voljenima. Nađite vremena za njih sada, dok ih još imate. I uvek im recite nešto lepo, kao da ih vidite poslednji put, jer će jednog dana to zaista biti poslednji put.

Sećam se kako si do besvesti mogla da pečeš palačinke, sa sve onim okretanjem u vazduhu. Kako si čistila beli luk najvećim kuhinjskim nožem i kuvala najbolji pasulj na svetu. Pa, kako si bez greške uspevala da izabereš najslađu lubenicu, da dobiješ popust na popust, da sve završiš preko reda, a da se niko ne uvredi…

Sećam se tvog zaglušujuće glasnog smeha i sočnih psovki, kako si plakala uz ljubavne filmove i plašila se akcionih scena…

Pamtim naša putovanja uključujući scenu, kad sa ukradenim kukuruzom u naručju, iz njiva utrčavaš u auto i zabezeknutom tati vičeš da vozi! Kako se tata smejao kamiondžijama, koji su legali na sirenu, zagledani u tvoje noge ispružene na instrument tabli.

Sećam se tvojih vrtoglavo visokih potpetica i svih onih đinđula, kojima si se kitila. I onog Đurđevdana, kada si istrčala iz auta i uletela u cigansko kolo, dok smo te mi iz auta zaprepašćeno gledali. Kako si potpisivala auto na svakom semaforu i lako uspevala da ubediš policajce da ti ne pišu kazne.

Sećam se tvoje ljubavi prema mačkama i cveću. Sećam se kada si mi kupila prvi karmin, kako si šila i sebi i meni haljine od istih materijala.

Sećam se tvoje radosti kada sam ti rekla da ću postati mama, i kako ti nisam javljala da odlazim u porodilište, jer si se i bez toga onesvešćivala od brige.

Sećam se da si mi bebe ti prvi put okupala i da si mi govorila da ću treće roditi samo ako sam luda.

Sećam se dana punih briga i straha kada si se razbolela. Kada si me u oči prodorno gledala iščekujući da ti kažem dijagnozu i kako sam rekla da će nekoliko hemioterapija biti dovoljno da sve opet bude dobro. Kako smo birale perike, stavljajući i tati onu dugačku crnu. Kako sam ti krišom davala cigarete, lakirala ti nokte i mazila te da ne boli.

Sećam se kada si mi rekla: „Verujem ti“ , a ja sam znala da te lažem i da je kraj. Sećam se kako si rekla da se ne plašiš kada sam ja pored tebe.

Pamtim kako si me poslednji put gledala svojim krupnim očima,sa blagim osmehom na licu… Poslednji put…

Sećam se onog , 2012. godine, sunčanog jutra, lepog, divnog, kao ovo današnje i svog krika kada mi je Bogdan rekao da si umrla, svojih reči: Niijee, niijee… i kako sam ga terala da vozi na crveno, jer sam verovala da mogu da te spasim, da te vratim…

Sećam se i u mom sećanju živiš, mlada, nasmejana, glasna i srećna…