Neki imaju podrum, neki tavan. Mi imamo šupu.

Trudimo se da spolja ne izgleda tako. Jes’ malo iskrivljena, al prefarbana je u roze i okačeni su neki andrmoljci i đinđule po njoj. Na nju su zakucane moje alatkice za baštu, obešena neka saksija cveća kojoj još nisam pronašla konačno mesto.

Napravila sam ugodan kutak, tik uz nju. Na staroj drvenoj klupi, naslonjena su slova koja ispisuju reč LJUBAV i divan, meni omiljeni, beli starinski set za sedenje, od kovanog gvožđa. To mesto obožavam.

A unutra, vreme stalo. Isto je i kad tražim nešto. To prekopavam one starudije, kofere, kutije, džakove. Zaboravim što sam ušla. Uvek nađem nešto staro/novo, što me obraduje, iznenadi, probudi uspomene.

U njoj imamo i jedan prastari radio sa kog slušamo muziku u dvorištu. A namešten je još pre nekoliko godina na jednu radio stanicu, na kojoj puštaju dobru staru muziku.

I bile su mi ćerke sasvim male kada su, na zaprepašćenje okoline, znale zavidan broj starih kvalitetnih pesama. Na pitanje gde su čule tu staru pesmu, u glas su odgovarale zbunjenim ljudima: „U šupi!“