Kapija nas čuva, pazi, skriva. Ona nas čak, na neki način i predstavlja. Dođe mu nešto kao slika u ličnoj karti naše kuće. Jer, već po kapiji može se naslutiti kakav (ne)red vlada u kući.

Ona je granica između ulice i dvorišta, između (na)stranog i domaćeg. Tu se ljudi dočekuju, i ispraćaju, a neretko bude i mesto gde naslonjen najslađe počavrljaš sa komšilukom.

Ispraćanje gostiju je posebna priča, jer čak i oni koji nemaju vremena za šoljicu kafe, baš tu razvežu jezik, sete se nečeg što vam nisu rekli, čude se kako ne znate to i to…tu se zaustavlja sat i počinju reke razgovora.

Pred kapijom se kaže ono što nije moglo pred decom ili mužem i kojekakvih se priča ona naslušala. Ne postoji mesto, budžak, kuloar, koji je čuo više abrova, nego kapija. Ne zna ni jedan ćošak, kafić, ni kućni kutak toliko poverljivih priča kao kapija. Kada bi kapija progovorila o onome čega se naslušala, svi bi(smo) zaćutali.

Zato čuvajte kapije vaše, lickajte ih i nikako ne podmazujte. Neka vam škripom najave nenajavljene goste.