Jutarnji spokoj. Lagano, skoro neprimetno svitanje. Miris kafe i neka iznenadjujuće dobra muzika sa radija.

Vetar nanosi opalo lišće ispred vrata, na otirač koji sam s ljubavlju odabrala i kupila. Mačak Tom se svadja sa ogromnim pripadnikom svoje vrste, koji ga sa zebnjom gleda viseći sa ogolele grane trešnje. A trešnja nas je izdala letos, ništa nije rodila.

Dva mala žuta psa laju na svraku, koja mudro pokušava da razbije orah bacajući ga u letu. Gledam koliko je uporna, strpljiva i skoncentrisana. Vraća se na tlo, ponovo podiže orah i baca ga sa visine. Ne obazire se na žute pse koji se zaleću na nju i laju. To ponavlja dok ga konačno nije slomila i kljunom pokupila plodove svog rada.

Treba mi upornost, strpljivost i skoncentrisanost te svrake. Eto! Svraka da budem!

Dom je tamo gde hrizanteme prkose oblacima svojim gustim belim laticama. Gde mačke oštre kandže o koru mladog jorgovana, a psi na novom otiraču glodju trsku, prethodno odvaljenu sa ograde koju ste brižljivo sredili… Dom je tamo gde bosonoga žena izleće iz kuće preteći im metlom, dok se usput sapliće o trotinete i bicikle ostavljene od strane njene mnogobrojne dece. ❤