Jutarnji spokoj. Lagano, skoro neprimetno svitanje. Miris kafe i neka iznenadjujuće dobra muzika sa radija.

Vetar nanosi opalo lišće ispred vrata, na otirač koji sam s ljubavlju odabrala i kupila. Mačak Tom se svadja sa ogromnim pripadnikom svoje vrste, koji ga sa zebnjom gleda viseći sa ogolele grane trešnje. A trešnja nas je izdala letos, ništa nije rodila.

Dva mala žuta psa laju na svraku, koja mudro pokušava da razbije orah bacajući ga u letu. Gledam koliko je uporna, strpljiva i skoncentrisana. Vraća se na tlo, ponovo podiže orah i baca ga sa visine. Ne obazire se na žute pse koji se zaleću na nju i laju. To ponavlja dok ga konačno nije slomila i kljunom pokupila plodove svog rada.

Treba mi upornost, strpljivost i skoncentrisanost te svrake. Eto! Svraka da budem!