Deca poželela sarmice od zelja, ja sva srećna što su poželela nešto zdravo.
U naletu euforične sreće opustošim sve tezge lokalnih pre/prodavaca zelja. Dovukla količinu, kao farmu zečeva da imam. Ostavila sve za jutros da pripremim i zavijem.

Ustala zorom, puna elana. Čistim zelje, perem, sortiram list po list. Pupak mi za sudoperu srast’o, a kraj ovom crnačkom poslu ne vidim.
Tačno počinjem da verujem da su deca samo htela da me zamajavaju ovom besmislenošću.
Ja drugo objašnjenje nemam. 😞

Sat drugi kako se zamajavam sa lišćem koje gledam kao ljutog neprijatelja. Oprani svi listovi, posušeni i uredno naslagani da u njih umotam dinstano meso.

A meso lepo, brižljivo birala najlepši komad od buta. Birala k’o zeta da biram, sva neodlučnost jedne domaćice sručila se preko vitrine u onoj mesari. Zamolila mesara da dva put samelje, on sav srećan bio kad je video da je najteži deo posla obavljen i da će me se konačno rešiti.
Uvijam sarmice, ono lišće ne sluša. Ja uvijam, ono se odvija. Ja uvijam, ono se odvija.

Gledam one listove, pa se mislim šta mi pre/prodavci uvališe. Sećam kako sam k’o mlađana kuvarica, nekad to za čas završavala. Motam, psujem, razbudih sve ukućane gunđanjem. Odvija se je-bo-te, živce mi razvaljuje. I pomislim, pametniji popušta! Dovatim sve one listove, iscepam ih sa zadovoljstvom kao đak prvak list neuspešno urađenog zadatka. Uzmem i složim sve kao musaku.

Ubacila u rernu i ako još nije ni blizu vreme za ručak. Sve mislim, kako me je krenulo, bolje da imam vremena nešto drugo za ručak da pripremim. 💚

Ustala u 6h. Baš lepo jutro, ja puna energije. Uzmem da ribačim kupatilo, pa ću posle jutarnje vežbe, kaficu, budim muža i dečicu i tako redom u dnevne rituale.

Nadišem se domestosa i sone kiseline, po kući idem ko hodač po žici, sve vidim duplo. Ostavim tako malo da odstoji, pa ću kasnije da isperem. Napijem se vode, umijem se, dođem sebi. Reko’ ‘aj’ u međuvremenu da sredim ormar najmlađeg deteta. Više ne znam šta ima da obuče. Puna entuzijazma izbacim svu garderobu iz ormara. Vidim ima baš dosta stvari koje su mu male, to ću da spakujem pa da dam nekom.

Počnem da tražim odgovarajuću kesu, nema pa nema. Zavučem ruku u skriveni budžak, gde kao iskusni pasionirani sakupljač kesa štekujem iste. I šta napipam? Vagu! U super, godinama se nisam merila, aj’ baš da vidim koliko imam kila. Stanem na vagu, ona ne radi. Pogledam i shvatim da treba baterije da joj zamenim. One AAA size.

Tražim baterije po kući, znam da sam ceo paketić baš tih kupila, a njih nema pa nema. Ma kako ničeg nema onda kad mi treba?!! Do’vatim daljinski i izvadim baterije iz njega. Super, to su baš te koje mi trebaju.

Vraćam se do vage, okrećem je. Treba mi zvezdasti šrafciger da bih skinula zaštitni poklopac sa baterija. Traži zvezdasti šrafciger.

Nađem komplet imbus ključeva, glinericu, klešta, zarđali ekser… A-ha, evo ga i zvezdasti šrafciger. Počnem da odvrćem, nešto neće. Zapnem ja malo jače, kad ono ‘oće. Kvrc! Šta je bilo? Ja odvrnula plastiku koja drži postolje vage, poklopac za baterije se skida pritiskom na neko dugmence.

A budale i usranog jutra! Noge mi utrnule klečeći, ustajem pa da lepo zavrnem postolje kako je bilo. Ciiiiing! Šta je sad? Otkotrljao se šrafčić, koji sam odvrnula. Saginji se gledaj, traži, nema pa nema.

Ostavljam vagu, idem da pristavim kafu, ne vredi više ovako . Pristavim vodu, vraćam se da prekopam budžak ne bih li našla onu kesu koja mi treba, valja onu garderobu rasortirati i složiti. Aaaa! Šta je sad to? Stala na šrafčić koji mi se malo čas otkotrljao.

Trljam bolno stopalo, i polako odćopam da zavrnem taj prokleti šraf. Sve uspešno uradim, prebrišem prašinu sa vage, tražim odgovarajuće mesto gde će vaga stajati da bude pri ruci. Ali aj’ prvo da se izmerim, pa nisam se merila sto godina. Svečano položim vagu na pod, stajem na nju. Majko mila! Maaaaajkoooo miiiilaaaaa! Šta je ovo, kakve su ovo cifre? Ma nemoguće. Siđem, pa ‘aj’ još jednom. Ma to je to, nema šta. Namrštena uzimam vagu i šibnem je nazad u onaj budžak.

A da, kafa! Odem da je zakuvam, voda izvrila.

Uđem u kupatilo da se duboko nadišem domestosa i sone kiseline. ‘Bem ti jutro!

Ima tu jedna žena kojoj godine, tri porođaja i razne životne teškoće ne mogu ništa.

Na pragu pete decenije svakodnevno trenira prešavši preko 600 stepenika u cugu. Kada pravi kolače ne izbacuje decu iz kuće nego zove i njihove drugare, pa im priredi nesvakidašnje druženje isprobavajući recepte. Kada je ostala bez posla počela je da radi honorarno. Ne libi se da vikendom dodatno zarađuje čisteći tuđe stanove i ako joj ljudi u neverici pruže krpu kada dođe na dogovoreni posao.

Ta žena je nasmejana i sasvim dovoljno često nadrndana, čisto da ljudi ne pomisle da je luda. Kad drekne i komšijski psi utihnu, ali kad ti tepa, taj glas miluje dušu i onom do tebe. Kad opsuje, to bude tako sočno da se postidi i onaj što ne razume srpski, ali isto tako treba da prođe dosta vremena da bi se nekom kome persira, obratila sa Ti.

Nju vole i ne vole iz istog razloga: zbog te jake harizme i iritirajuće pobedničkog stava prema svakoj prepreci. Pa kažu, lako je njoj, vidi kako izgleda, a ne znaju da 3 puta je, posle svake trudnoće,“skidala“ po 25 kg treninzima u kućnim uslovima i vojničkom disiplinom, sve dok ne vrati telo u devojačke farmerke.

Kad padne noć, ona ima rame gde se šćućuri da smiri nemir u duši koji joj se preko dana na licu ne vidi.
To je tajna takvih žena. Vole i voljene su.