U stanu polumrak, samo povremeno zatitra slika sa TVa i tišinu poremeti prigušen zvuk.
Prijatan miris sveže presvučene posteljine, toplo taman toliko da se ne spava u čarapama… Deca spavaju, onim umornim detinjim najčvršćim snom.
Konačno! Prilazim mu tiho, nečujno sa osmehom na licu kad mi se učinilo da sam nešto čula u dečjoj sobi.
Obilazim ih svo troje i spuštam im lake poljupce na tople obraze. Spavaju. Zatvaram vrata dečje sobe i vraćam mu se užurbano i sa nestrpljenjem. Podižem ruku ka njemu, presložim magnete i iz njega uzimam teglu ajvara, tablu divne prošarane slanine i kocku sira.
Probudila se u 6h, onako klot bez alarma. Prošetala po kući, pokrila voljene, otvorila prozore da malo naše ljubavi odleprša i u dvorište.
Budi se najmlađe dete, pa najstarije. Kuća miriše na kakao sa mlekom. Prošetam sa decom do vrtića i škole, usput srećući dragi komšiluk.
Obavim mini nabavku sa svojim sitnim psom, koji me je krišom pratio. Gledam prodavačice kako podvriskuju dok isteruju istog iz Maxija.
Svraćam do lokalne pekare koja uvek ima vruć hleb i savršene štapiće posute krupnom solju. Ponovo pozdravljam komšiluk. Dobri komša me provoza trećinom zajedničke ulice, razmenimo par rečenica o životu i poželimo lep dan našim porodicama.
Unosim u kuću miris toplog hleba i pristavljam prvu kafu. Dragi muž i srednje milo dete još uvek spavaju. Sa radija se čuje tiha prijatna muzika.
Otvoriš FB samo da zaviriš, al’ neee možeee to takooo! To ti je isto kao kad zaviriš u kafanu samo da vidiš koga ima, al odma’ počne društvo za rukave da te vuče, tapšu te po leđima, naručuju piće i omiljenu pesmu.
Ne volim viceve ni da slušam ni da pričam. To mi nekako dođe kao usiljena potkupljena zabava. Kao čekaš da ti neko ispriča nešto i podrazumeva se da ćeš da se smeješ. Meni je to potpuno degenski. Ja bih nakon vica, najslađe ošamarila onog koji ga je ispričao. Zovite me nadrkotina, baš me briga!
Kiša pada samo i jedino ako sam ja bila kod frizera, oprala prozore, odvezla auto na pranje ili iznela da se osunčaju sva ćebad i jastuci koje posedujem.
Danas jurcam sa posla da ne zakasnim na sastanak, koji se na kraju nije ni desio. Dosadna kiša ceo dan pljucka, kao kroz zube tinejdžera sa protezom. Kišobran mi služi da ga negde zaboravim, zato furam kesu na glavi i duboke lakovane cipele…
Pokisla već treći put , mokra nonšalantno ulazim u Maxi. Protrčavam između rafova, stajem na brzu kasu. Cupkam, škripim mokrim đonovima, ispred mene gužva, iza mene gužva. Brzo iz korpe stavljam namirnice na traku kod kase. Iza mene tip užurbano nabacuje svoje artikle, nema onih „graničnika“, mešaju nam se artikli. Ja konačno stižem na red . Prvu kesu stavljam na glavu zbog kiše i govorim kasirki (da bi znala dokle da kuca):
–„Moja roba je do jaja.“
Tip iza mene umire od smeha, ljudi se gurkaju, kasirka zabezeknuta. Spakujem sve u kese , ispraćena pogledima izlazim iz marketa i shvatam šta sam izgovorila…
Ceo dan se mislim kako da se organizujem da odvedem stariju decu na rođendan, muž na poslu, s kim najmlađeg da ostavim. Crk’o auto, sranja-granja, šta ćeš-kud ćeš, kad stiže hranitelj naše velike porodice u poslednji čas, kaže popravljen auto. Juhu deca srećna, ja srećna. I najmlađeg vodimo, jer kud svi Turci, tu i mali Mujo, sreće do neba jbt!
Ušli u auto, zna se nazad koje dete gde sedi, ali se ipak posvađali, nema veze, pustismo muziku, opalili selfi, ma Las Vegas u autu. Kasnimo neki minut, al’ objasnićemo da u govnima smo bili.
Stižemo razdragani i zadihani kad Prc, rođendan je sutra. I tako…
U sobi mrak, samo on malecak, usnuo na krevetu i ja. Svoju ruku sam prebacila preko njegovih leđanaca, jer je minut pre nego što će zaspati piskavim dečjim glasom rekao: „Svlbi“.
Ima neku alergiju, ne znamo od čega, pa je dobio po licu i telu koprivnjaču. Voli kad ga češkamo i već vidim da će tu naviku zadržati i kad alergija prođe.
A proći će, samo treba verovati, kažu babe i nepokvarljivi optimisti . Nekad bih ih oterala dođavola kad mi kažu: „Budi jaka i veruj“. Ma nemoj! To je kao kad gladnom kažeš istu rečenicu! A gladna sam bila toga da mi dete bude kao ostala deca, da ne bude dete sa posebnim potrebama. Da mi kažu da nema autizam i da je sa njim sve u redu. Da ne razmišljam o tome ko će o njemu brinuti kada mene ne bude bilo i da li ću starije dve ćerke okovati brigom o njemu. Da ne mislim da li će one imati svoje porodice, ili će svoje živote posvetiti njegovom.
Kako to obično biva, kad te strefi jedan problem on za sobom vuče još nekoliko. Tako se i meni, da ne bude monotono, desilo da sam ostala bez posla, pa našla drugi posao, pa treći, četvrti i sve onakvi poslovi u kojima sam mislila da se nikada neću snaći. A ja sam odlazila na sve te poslove, sređena i nasmejana, pune glave i ranjenog srca (kakva patetika) i radila ono što ne volim ili me ne zanima i trčala kući onima koje volim i koji me jedino zanimaju. A mašine po kući što su počele da me izdaju i da se kvare, pa to je čudo jedno. Kao da se sve okrenulo protiv mene, što bi rekli nepopravljivi pesimisti.
Postala sam sebična u tome kome ću da posvetim svoje slobodno vreme, vreme koje bih uštinula od inače malo vremena. Apsolutno sam se ogradila od ljudi koji me opterećuju ili mi oduzimaju energiju. Skupljala sam svu energiju za decu, posebno za mog dečaka. Ganglije sam polomila razmišljajući da li radim pravu stvar i šta je ispravno za dete. Neki su me savetovali da prihvatim stvari kakve jesu, a ja sam se izmorila od misli da li su „stvari“ zaista takve kakve su mi predstavljene.
„Lekari su divni ljudi, al najeb’o je onaj ko im padne šaka“, čula sam davno, čini mi se od dede. A ja mislim da je najpogubnije po zdravlje, kada bezrezervno veruješ lekarima. Oni, kao i većina ljudske vrste, sa posla odu kući, posvađaju se sa supružnikom oko ručka, ili novca ili švalera, pa se zapiju, pa im deca kasne kući, pa se brinu , pa kasno legnu, pa odu na posao nadrkani i nenaspavani, pa vi potrefite baš takav njihov dan da im dođete, pa vam oni ofrlje kažu svoje stručno mišljenje, pa odu da se mire sa porodicom, dok se vi sa svojom raspadate. A onda vam ne preostaje mnogo toga sem da sami kopate po internetu, nešto što bi moglo da vam bude od pomoći, neka slamka spasa.
Ja sam se na FB pridružila grupi majki dece obolele od autizma, pa preko njih i njihovih objava otišla ko zna gde i stigla na razne sajtove. Prevodila njihove objave i skupljala, a posle i primenjivala sve što sam smatrala da će biti od pomoći. Jedna najbanalnija stvar me je razbesnela, toliko da je to kao nikad do tad poljuljalo sve moje poverenje u lekare i njihovu posvećenost. A to je saznanje da: kod kog god stručnjaka da sam bila, ni jedan nije bio zaista zainteresovan. Jer da jeste, rekao bi mi da testiram svoje dete na Kandidu.
Da li znate da je Kandida toliko podmukla da može ogromne probleme da stvori kod dece, tako da sve zaista liči kao da dete ima autizam? Da li ste znali da Kandida blokira razne centre u mozgu zadužene za govor i pažnju? Da li ste znali da se Kandida kod dece, mnogo lakše leči nego kod odraslih i da se napredak u govoru vidi već na početku terapije? Da li ste znali da je terapija protiv Kandide potpuno prirodna? To je prirodan način ishrane bez šećera (čak i voćnih), bez kvasca, mleka i belog brašna? Da li ste znali da većina dece ne bi bilo zarobljeno u svetu Autizma samo kada bi se više vodilo računa o tome ko i kako obavlja svoj posao?!
Posao lekara nije isto što i posao konobara, pa da nije važno da l’ ti je uz supu doneo biber i so! Lekar MORA da kaže sve što bi možda moglo da pomogne, jer u svetu se odavno priča o uskoj vezi između kandide i autizma.
Nikako da kažem suštinu. Htela sam vam se pohvaliti da je moj dečak, od toga što je dobio dijagnozu Autizam, stigao dotle da ide u vrtić sa ostalom decom i sa njima se igra bez ikakve razlike. Od toga što je koristio samo nekoliko smislenih reči, uglavnom na engleskom, nije želeo da se mazi, nije pokazivao rukom na predmete, nije mahao, nije se odazivao na ime, nije se radovao mami i tati, nije nas ni primećivao… sada počeo da koristi rečenice, vrlo smisleno, ume i voli da se šali, pravi mali zajebant, često se smeje, mazi se sa mamom i tatom, ne želi bez nas na spavanje, sestrama se raduje kada dođu iz škole, voli da ide u vrtić- a sve nas je to strefilo za ovih godinu dana.
Želela sam da napišem neki tekst za majke čija deca imaju bilo kakav poremećaj u razvoju. Da im dam vetar u leđa i malo vilinskog praha, da ne odustaju, kao što ni dete od majke ne bi odustalo nikad.
Lidija Bizic 