Tiha muzika sa radija ispunjava sobu, pa se note mešaju sa mirisom tople kafe u koju sam dodala prstohvat cimeta. Kroz veliki prozor gledam smokvu kako povija grane na vetru i pokušava da prkosi jeseni ponekim još uvek zelenim listom.

Miriše Jesen, kao stara šarmantna dama. Miriše neodoljivo na pečeni kesten i hrizanteme. Ponosno i odlučno boji pejzaže u zlatno, sve dok ne poklekne pred ledenom kraljicom Zimom.

Uživajte u jeseni. Svakako nemamo previše izbora, zar ne? Zato se uhvatite u kolo sa njom i razvucite osmeh dok vam pod nogama šuška lišće i lome se sitne grančice. Crtajte po zamagljenim prozorima.

Uzmite u naručje svaki svoj dan života, kao da je dete, i svakog jutra mu obećajte da će biti srećan.

Neopevana sam stipsa kada treba da dam lovu na taksi i frizera. Ne znam zašto al’ to mi dodje kao da sam bacila pare niz vetar. Ali šolje što volim da kupujem, pa to je čudo jedno. Ma zadnju kintu na šolju dam.

Uvek kupim drugačiju i imam najviše dve iste. Ne volim ono k’o nekad, komplet šolja, pa na stolu 6 istih komada. Ne, brate, kod mene svako ima šolju koja mi na njega liči i taman da si mi prvi put u kući izabraću i za tebe neku koja meni deluje da bi ti baš dobro „stajala“.

Svako ima svoje male opsesije. Moje opsesije su šolje, a vaše? ☕💜

Svaka žena bi joj pozavidela na svim
karakteristikama. Pojavi se bez ikakvih
prethodnih najava, suptilno i perfidno…
Uporna, ne odustaje. Zatim postepeno
pokazuje koliko može biti jaka.
Udara ko vojnik čizmom.
Svojom snagom bi oborila i najvećeg
junaka. Pored svih pokušaja da je
pobedite, ona nestaje tek kad to sama
odluči. Onako kako se i pojavila:
polako i bez naznaka da zaista odlazi. Glavobolja, mamujojjebem.

Kao nakit nosila je nausnice.

Naušnice?

C! Nausnice.

U autobusu, majstor podesio klimu, temperatura kao u operacionoj sali. Tačno mislim da nas voze negde na presađivanje organa.

Imam neki med od borovih iglica, kažu nema ništa zdravije od njega. Ne budem lenja, nakupujem indijski orah, brazilski orah, pa domaći orah, golicu, razne semenke, sve to dodam u teglu sa medom.
I tako sad svako jutro uzmem onu veeeliku, najveću kašiku i kusam nutellu.

Jer, ako ti je jedan deda bio obućar, a drugi vlasnik kafane, unuka može da napravi jedino obuću za neki dobar tulum … Onda to izgleda ovako! Upravo ih završila !!!

Kapija nas čuva, pazi, skriva. Ona nas čak, na neki način i predstavlja. Dođe mu nešto kao slika u ličnoj karti naše kuće. Jer, već po kapiji može se naslutiti kakav (ne)red vlada u kući.

Ona je granica između ulice i dvorišta, između (na)stranog i domaćeg. Tu se ljudi dočekuju, i ispraćaju, a neretko bude i mesto gde naslonjen najslađe počavrljaš sa komšilukom.

Ispraćanje gostiju je posebna priča, jer čak i oni koji nemaju vremena za šoljicu kafe, baš tu razvežu jezik, sete se nečeg što vam nisu rekli, čude se kako ne znate to i to…tu se zaustavlja sat i počinju reke razgovora.

Pred kapijom se kaže ono što nije moglo pred decom ili mužem i kojekakvih se priča ona naslušala. Ne postoji mesto, budžak, kuloar, koji je čuo više abrova, nego kapija. Ne zna ni jedan ćošak, kafić, ni kućni kutak toliko poverljivih priča kao kapija. Kada bi kapija progovorila o onome čega se naslušala, svi bi(smo) zaćutali.

Zato čuvajte kapije vaše, lickajte ih i nikako ne podmazujte. Neka vam škripom najave nenajavljene goste.