Dekupaž je tehnika ukrašavanja salvetama. Postupak ukrašavanja jaja ovom tehnikom je izuzetno jednostavan, ne iziskuje mnogo vremena i radnog prostora i prilično je jeftin. Ono što je i najvažnije je da je dekupaž potpuno bezbedna i ekološka tehnika ukrašavanja jaja.
Potrebno je:
Skuvajte jaja i ostavite da se ohlade. Poslednjih godina mi se najviše sviđa kakav efekat ima dekupaž na belim jajima. Stvar je ukusa i možete ukrašavati bilo koja jaja. Moguće je čak prvo ofarbati jaja u neku svetliju boju, pa onda ukrašavati ovom tehnikom.
Ja kupujem salvete na komad, najviše 5 salveta mi je dovoljno za 30ak jaja. Vodim se onom krilaticom „Manje je više“ i ne stavljam previše detalja na jedno jaje. Troslojnu salvetu razlistajte, koristi se samo sloj na kom su slike. Salvetu isecite što bliže slici ( nekad je lakše pažljivo iscepkati prstima salvetu, nego seći makazicama).
Kuvano jaje u tankom sloju premažite belancetom na onom mestu gde želite da zalepite sliku. To možete učini četkicom ili (novim nekorišćenim) sunđerom za sudove. Zatim stavite sličicu sa salvete i nežno premažite sunđerom ili četkicom koje ste prethodno umočili u belance. Nemojte dirati sličicu dok se ne osuši, da se ne bi oštetila.
U slučaju da niste zadovoljni kako izgleda, možete staviti jaje pod mlaku vodu i nežno skinuti sličicu, osušiti jaje i ponovo ukrasiti.
Igrajte se i uživajte. Želim vam vesele i razdragane praznike.
Ona stoji pred ogledalom i češlja svoju dugu svilenu kosu, a ja se kupam i samo nas zavesa deli u ovom razgovoru. Moja ćerka, srednje od troje dece, i ja. Ona ima skoro deset godina, ja 4 puta više.
– ONA, onako poverljivo: „Meni je nota Do nekako crne boje, a svaka sledeća nota mi je svetlija.“
Ćuti i čeka moju reakciju.
– JA: “ A slova? Imaš li boje za slova?„
– ONA: „Da. Slovo A mi je crveno, M je žuto sa plavim, R je svetlo zeleno, Z je tamno zeleno, T je plavo sa malim srebrnim mesecima po sebi…“
– JA: „A brojevi? Da li su ti i oni u boji?„
– ONA: “ Broj 4 je kao i slovo A crvene boje, trojka je kao Z tamno zelena…“
I smešim se i shvatam: Ona stoji pred ogledalom i češlja svoju dugu svilenu kosu, a ja se kupam i samo nas zavesa deli u ovom razgovoru… u kom mi ona otkriva istu tajnu, koju ja o sebi nikada nikom nisam rekla.
SINESTEZIJA – SYNESTHESIA
Mogu li neki ljudi stvarno mirisati zvukove, okusiti reči i videti slova i brojeve kao boje? Najčešći oblik sinestezije je doživljavanje znakova u bojama. Slovo A, na primer, sinesteti može biti crveno, a broj 3 vidi u zelenoj boji. Kada čuje određenu pesmu, oseća se okružen recimo žutom bojom… Sinestete uglavnom nisu svesni te svoje sposobnosti. Zbog toga se najčešće iznenade kada komentarišu neku popularnu pesme ili knjige i saznaju da drugi ljudi ne doživljavaju svet, okolinu, zvuke na isti način.Istraživanja kažu da na svakih 200 do 500 osoba dolazi jedan sinestet. Potvrđeno je da je sinestezija genetska, odnosno da se prenosi s roditelja na dete. Sinesteta koji otvoreno priča o svojim iskustvima će često naći rođaka koji je isto sinesteta. Mnoge kreativne i poznate osobe su bile sinestete.
MUZIKA U BOJI
Aleksandar Skrjabin (Alexander Nikolayevich Scriabin) bio je ruski kompozitor i pijanista. Pisao je uglavnom klavirske kompozicije – etide, prelide, nokturna, sonate, mazurke. Napisao je, takođe i manji broj orkestarskih kompozicija, koje su bile izuzetno popularne: 3 simfonije, klavirski koncert, dve poeme. Interesantno je da je Skrjabin imao teoriju po kojoj svakom tonalitetu odgovara određena boja. Njegovo orkestarsko delo „Prometheus: The Poem of Fire“ sadrži i deo koji je napisan za „klavir sa svetlima“ (“clavier à lumières“). To je, zapravo, poseban instrument, napravljen isključivo za izvođenje ovog dela. Svira se kao klavir, ali umesto zvuka, projektuje svetlo različitih boja.
I kad pomisliš da je kraj, da ne možeš više, na izmaku si snage, pucaju mišići, iskidani nervi, energije ni kapi, ostaješ bez daha, bez nade… Ne posustaj!
Vidici se sužavaju, misliš da ako pustiš glas zaurlaćeš, nemoć vrišti iz tebe i želja za pobedom se smanjuje. Ne odustaj!
Ne moraš u trku, nastavi korakom, najsporijim na svetu, ali ne staj!
Znaj, otvoriće se put koji vodi ka rešenju, dunuće vetar u leđa, probudiće se inat. Nema jače osobe od one koja je uporna. Nikada ne odustaj i veruj!
Bori se do kraja, a kraj je pobeda.
Nedelja je dan kada ih pustim da se razvlače po krevetima, a ja laganini odem u nabavku.
Usput se ispričam sa uličnim prodavcem duvana, izaberem meso za domaću supu kod pilićara, kupim jaja kod moje koke koja mi spakuje i jedno gratis. Dozvolim baki na pijaci da me odere za celer i zelen, kupim vruću pogaču sa susamom, izađem iz predugačkog reda u ledenoj radnji i tako ostanem bez šejka od šumskog voća, koji sam planirala da napravim.
Nakuvam ručak količinski za dva dana, uključujući i domaću supu, obećam palačinke koje ne napravim i bude mi lakše što su to ukućani zaboravili.
Muž mi skuva najbolju kafu na svetu, pa izađemo u dvorište da je zajedno popijemo, pa ja čekam njega, a on svog druga i onda ne popijem tu kafu. Sa decom igram Memorije, Ne ljuti se čoveče i slažem Puzzle, mazim, gnjavim, tepam.
Operem tri ture veša i izmišljam mesto gde ću da ga prostrem. Učimo engleski, čitamo, prevodimo, naučimo.
Provedem veče sa dugaricom i njenim drugaricama, razumemo se pogledom, smejemo se do suza i završimo ovu sedmicu na najbolji mogući način.
U stanu polumrak, samo povremeno zatitra slika sa TVa i tišinu poremeti prigušen zvuk.
Prijatan miris sveže presvučene posteljine, toplo taman toliko da se ne spava u čarapama… Deca spavaju, onim umornim detinjim najčvršćim snom.
Konačno! Prilazim mu tiho, nečujno sa osmehom na licu kad mi se učinilo da sam nešto čula u dečjoj sobi.
Obilazim ih svo troje i spuštam im lake poljupce na tople obraze. Spavaju. Zatvaram vrata dečje sobe i vraćam mu se užurbano i sa nestrpljenjem. Podižem ruku ka njemu, presložim magnete i iz njega uzimam teglu ajvara, tablu divne prošarane slanine i kocku sira.
Ah ta divna noć i sve draži koje nosi sa sobom.
Probudila se u 6h, onako klot bez alarma. Prošetala po kući, pokrila voljene, otvorila prozore da malo naše ljubavi odleprša i u dvorište.
Budi se najmlađe dete, pa najstarije. Kuća miriše na kakao sa mlekom. Prošetam sa decom do vrtića i škole, usput srećući dragi komšiluk.
Obavim mini nabavku sa svojim sitnim psom, koji me je krišom pratio. Gledam prodavačice kako podvriskuju dok isteruju istog iz Maxija.
Svraćam do lokalne pekare koja uvek ima vruć hleb i savršene štapiće posute krupnom solju. Ponovo pozdravljam komšiluk. Dobri komša me provoza trećinom zajedničke ulice, razmenimo par rečenica o životu i poželimo lep dan našim porodicama.
Unosim u kuću miris toplog hleba i pristavljam prvu kafu. Dragi muž i srednje milo dete još uvek spavaju. Sa radija se čuje tiha prijatna muzika.
Dobro jutro, kako ste?
Ne volim viceve ni da slušam ni da pričam. To mi nekako dođe kao usiljena potkupljena zabava. Kao čekaš da ti neko ispriča nešto i podrazumeva se da ćeš da se smeješ. Meni je to potpuno degenski. Ja bih nakon vica, najslađe ošamarila onog koji ga je ispričao. Zovite me nadrkotina, baš me briga!
Lidija Bizic 